english français srpski

MILAN MARINKOVIĆ CILE gleda naš svet pogledom punim zebnje to živi. Medjutim, njegovo ponašanje je prosto srdačno, puno pažnje, simpatično i šarmantno. On je pravi primer istinite dvostruke ličnosti koju predstavlja umetnik.(...) Slikar javno potvrđuje pozorište svoje dvojnosti.Tako Ciletova platna stavljaju na scenu sto ličnosti,koje dolaze iz Raja ili iz Čistilista, čak možda iz Pakla, a koje blješte od života ili poroka, koje nam se obraćaju ili nam odgovaraju, koje nas izazivaju ili zabavljaju. Sve nam govore o nekom mističnom «drugom», van Vremena i Prostora, stavljajući na videlo lude želje, aspiracije iz snova, htenja, situacije, ponašanja, oblike i boje van norme, koje sačinjavaju dimenziju koja bi mogla da bude onirizam ali koja je u svakom slučaju  snažno iskazivanje velikog likovnog talenta.

André  PARINAUD Pariz, 8. maja 1996

Pariz, 16. juli 2000,

Slikar Milan Marinkovic Cile

Cile Marinković živi u Francuskoj od 1992. godine. Prvi put je u ovoj zemlji izlagao 1976. godine. Delo ovog umetnika pripada nasleđu značajnih pravaca XX. veka, prvenstveno ekspresionizma, pravaca koji su obeležili evropsku umetnost i Parizu dali pečat međunarodne slikarske scene prvorazrednog značaja.

Bernard Goy, Direktor FRAC Ile de France

CILE ILI SLOVENSKI EKSPRESIONIZAM

Od svih evropskih zemalja, Francuska je zasigurno najsvojeglavija, najzatvorenija prema ekspresionizmu, antipodama svog estetskog senzibiliteta, svoje slikarske tradicije zasnovane na umerenosti, ravnoteži, harmoniji. Tako su i slikari koji se pozivaju na tu estetiku uvek primećeni i priznati sa zakašnjenjem. Tako je bilo nemačkih, austrijskih, flamanskih ekspresionista, ali takođe i umetnika nastanjenih u Francuskoj, poput Sutina. Slovenski ekspresionizam je ovde i dalje „terra incognita“. Razlog više da se obrati pažnja na Cileta, srpskog slikara, koji je nakon svog prvog boravka u Parizu 1977. odlučio da se tamo nastani 1992.

Ako je njegovo delo i pretrpelo nagle promene i bilo osetljivo na promene duha vremena, ono poseduje izvanrednu koherentnost zahvaljujući svojoj ekspresivnosti, snazi i samoj silini.

Sedamdesetih godina, po završetku Akademije Lepih umetnosti u Beogradu, Cile se poput mnogih umetnika svoje generacije inspiriše pop artom. Primenjuje čisto slikarstvo kiselkastih boja koje podseća na Hoknija ili Kitaja, a koje za motiv ima scene iz svakodnevnog života. Scene sa plaže, iz kafea, motocikliste, koketne žene sa vetrom u kosi. On slika poznati univerzum beogradske boeme. Optimizam mladosti, klimu bezbrižnosti nošenu vetrom modernog vremena. U frenetičnom stvaranju, ponekad se služi materijalima pri ruci: platnom ležaljke ili izbusenim drvenim plocama.

Tokom osamdesetih godina, vesela i saučesnička satira jedne mladosti u modi prepustiće mesto sve mrzovoljnijem i zabrinutijem ekspresionizmu. Likovi teških oblika, grubo istesani: nekad jednostavno nagovešteni, naslikani širokim potezima, u zanosu, u bunilu. Zatvorenih lica, fiksiranog pogleda, često skamenjenog u cerenju. Deformisana bića poput iskrivljenih pajaca, dece ozbiljnog izraza koja su izgubila svu svoju bezazlenost, nepokretna poput lutaka.

Paleta će potamneti, boje će se istopiti, čak ugušiti. Setićemo se Sutina. Da li je to za umetnika prelaz ka zrelosti ili predosećaj građanskog rata koji će uskoro podeliti Jugoslaviju, sa svojom povorkom strahova i patnji?

Posle seobe u Pariz 1992., njegovo slikarstvo neće dobiti na optimizmu, već na dinamizmu. Biće pokretnije, nervoznije, neformalnije takođe. Cile konstruiše scene sa više likova, ponekad demonskog erotizma pri čemu se prezrivo podsmeva igrama privida, okrutno oslikava pozorište društva gde se svaki glumacrezmeće u svojoj grotesknoj samoći. Tu i tamo Cile se koristi transavangardom. Pa ipak kod njega ne nalazimo ni tu eleganciju površine, ni tu naklonjenost igri svojstvenu italijanskim slikarima. Ostaje samo ruganje puno gluve melanholije. Groteskno se neprestano poigrava sa tragičnim.

Poneki put smo Ciletovom slikarstvu zamerali nemački ekspresionizam zbog njegove siline i njegove oštre društvene kritike. Ako i ima preterivanja i osećanja ogorčenosti, kod njega ne nalazimo lirizam svojstven nemačkim umetnicima. Nasuprot tome, duboku ljudskost, osećajnost ogoljenu do srži koja se skriva pod maskom burlesknog i podsmeha, jednu pomalo ludu životnost gde se entuzijazam smenjuje sa očajem, smeh sa suzama.

Svojim tradicionalnim temama kao što su: kafe, prostitutka, biciklista, klovn, Ciletovo slikarstvo podseća na ekspresionističko slikarstvo početkom dvadesetog veka. Ono je duboko ukorenjeno u „Staru Evropu“, onu pre pojave potrošačkog društva i tehnološke mutacije, ali se izražava jezikom postmoderne sa jakim slovenskim akcentom.

YVES KOBRY

Gledajući Ciletovo delo

«Ðavo kao što vam je poznato, veliki je kolorist» Balzak

Boja nam u Ciletovom delu dere kožu. Za tu operaciju su potrebni umeće i pravila. Žrtveni zanos i skrnaviteljski bes zahtevaju znalačko nanošenje udaraca. Na podu i na zidu gomilaju se crteži i krokiji, dokazi neprekidne igre ukroćenog poteza u potrazi za oblicima. Treba posmatrati izbliza umetnika dok za veoma kratko vreme, olovkom ovlaš iscrtava površine iz kojih izranjaju svakojake povorke i slažu se tela, lica, i maske. I tako, nošena strujanjem crteža i gotovo automatskim preplitanjem pripremnih poteza, boja dostiže svoj vrhunac, dovedena do granice destruktivnosti koja osuđuje na propast isuviše čvrste i besprekorne oblike...

Licno imam utisak da Cile gradi svoje delo na temelju uvek moguće pretnje od uništenja, propadanja i regresije. Videti u delu obuzetost izlomljenom, pokidanom, naprslom slikarskom materijom kao i zjapeču iskeženost, crna usta i okrugline, raširene otvore ...Znak je pobune protiv tragičnog osećanja života, i gotesknosti sitnjičavih pouka moralista...Paradira čitavo jedno pozorište, nafrakanih drolja, jednookih lutaka i bezizražajnih maski. Pozdravljaju nas i prilike neizvesnog pola, podnaduta lica koja nose tragove loših navika i kao pripadnici polusveta s’pogledima divljih zveri.

Umetnik nas ocigledno vodi do onog poznatog plavičastog trenutka uskovitlane i iscrpljujuće noći, kada se privode kraju zabave, otmene terevenke na kojima vlada sveopšta razočaranost i na kojima se sastaju proburažene maske, izgubljena lica i aveti jednog sumnjivog sveta.

Ciletovo delo je haos preinačen u tvar i melanholija pretvorena u boju. Da li ste primetili da nas ta priviđenja koja su nesavršeno otrgnuta od noći i koja su se zaputila u svet slikarstva, prezrivo merkaju?

Umetnost ne izbavlja ni iz čega, ali svoju moć koristi da nas upozori na sve što u sebi nosi nasu propast.

Jean Rodolphe Loth, Pariz, 2002

O slikarstvu uprkos svim preprekama

Umetnost Cileta Marinkovića integrisana je u veliku evropsku tradiciju ekspresionizma i direktno se nadovezuje na prve godine XX veka, na stvaralaštvo grupe Die Brucke (Most), koja je osnovana 1905. u Drezdenu u vreme nastanka ovog umetničkog pravca. Potekli iz srednje Evrope, najistaknutiji predstavnici ovog pokreta su Kirhner, Hekel, Smit-Rotluf ili Nolde; njihov stil nastaje u plodnom okruženju čiji se začeci mogu naći i na istoku, u susedstvu te Mittel Europe (Srednje Evrope), u prostranom Austrougarskom carstvu koje je stvorilo i oplodilo srećne mešavine. Treba podsetiti da je njihov slikarski postupak u neospornoj vezi sa Istorijom, velikom Istorijom, sa Prvim svetskim ratom, s tragičnim kontekstom čije će vizije užasa kulminirati nekoliko decenija kasnije. A Ciletova umetnost će se manifestovati nekoliko decenija potom, na zalasku tog veka užasa. Njegovo slikarstvo, dakle, nije moglo da bude pošteđeno teških muka i svireposti koje su njegovi činili, poput jezivog ponavljanja reči „nikada više”.

Kako slikati u spokojstvu koga nema? I Cile se, kao Sutin, opire svakom uticaju i njegova umetnost će se manifestovati samo kao svedočanstvo patetičnog haosa koji za sobom ostavlja život.

Cile je, doista, kao pod opsesijom deklarativnog slikarstva, u kome dominiraju boja i materija. Crtežu, toj „prvoj misli”, koji u inicijalnom ispitivanju predstavlja etapu, pripremnu fazu, kod Cileta nema mesta: crtež je bukvalno progutan od bujnog, gustog, nametljivog namaza boje, koji ukida bilo kakvu konturu. Cile nije u stanju da ne slika. U svojoj preteranosti, ili tačnije, neredu, on ne zna za umerenost – umetnost malog (du peu). Uhvaćen u ralje slikarstva iz kojih ne ume da se iščupa, obuzet je neodložnom potrebom da slika, kao što je, na početku, bio obuzet potrebom da stupi na scenu bučnih performansa.

Kao kod crteža Tadeuša Kantora, koji nosi karakteristike tog dela Evrope osetljivog na viziju kafkijanskog sveta, napajanu nekom vrstom ekspresivnog ludila s pečatom ironičnog prezira, umetnik se postavlja kao gledalac nekog surovog pozorišta koje funkcioniše samo za sebe: defilei marioneta, karnevalskih maski, filmskih kreatura, kao u nekom svojevrsnom putovanju, uhvaćeni su očima slikara, povedeni njegovom rukom i njegovim umetničkim oruđem. Ulovljene, skamenjene, ove ekstremne i burleskne figure zadržale su čudne izraze lica, naročito izraz prestrašenosti, verovatno zato što već naslućuju manje-više dijabolične ili zlokobne namere, u svakom slučaju sramne: ima Sutina u tom slikarstvu! Ta ogromna freska, razbijena na bezbrojne slike, svedoči više o tragičnom nego o komičnom svetu. Oštra satira umetnika ne čini lakovernim, već zabrinutim i preosetljivim pred tim prizorom živahnog uznemirenog lutka ispijenog lica, podmlađenog kosom crvenkaste boje i intenzivnim i dubokim pogledom koji ne skriva želju za neobuzdanim životom izvan svake kontrole. Ta intenzivnost i snaga upadaju u oči na njegovim slikama i čitaju se kao kakav produžetak ili eho u pogledu njegovih likova (...). Cile, predstavljajući specifične teme, i sam igra svoju ulogu u tom nedogađanju i drži se uprkos svemu, po svaku cenu, iz slike u sliku, svog načina, ne obazirući se na vetrove i talase.

Claire Stoullig, direktor muzeja likovne umetnosti i arheologije grada bezansona

Žena

Ona, negova inspiracija, njegova muza, njegova boginja, obnazena je, zagnjurena u imaginarni svet, neodgonetljiv, ali stvaran; verna sebi, ona zadržava svoju bit u svakom trenutku. Kod Cileta je ironija u tome što je ta žena istovremeno nežna, vesela, nevina, puna energoje i života.

Tehnika i univerzum

Cile gradi svoj svet, postavljajući tela, njihovu strukturu, koju će, malo-pomalo, bojom razarati, pa zatim rekonstruisati, konturama i nanosom boje. Balansiran odnos masa, kontura, sve pojačava, uokvirujući oblik i dovršavajući ga.

Izrazito brz, brutalan, snažan pokret manifestuje silinu i energiju kojom Cile stvara – kičicom, elanom, egzaltacijom koji ga ponekad ponesu veoma daleko. Njegov univerzum je katkad nadrealan, reč je o postupku slikanja likova, tih boginja mracnog i nadmoćnog pogleda, baš kao što su i mesta na kome se one nalaze, koja od slike do slike variraju. Prostor raskida s tradicionalnom kompozicijom platna, baš kao i na većini Van Gogovih slika, što njegovim delima daje revolucionaran karakter, kao i dodir kičice kojom osvaja i organizuje prostor.

Ritam gestualnosti dodira kičicom, nanosom i hromatskom snagom, varira. Ciletovo delo postaje, po figurativnoj definiciji, obojeno polječ; abstraktno u svojoj sveukupnosti, ono, dakle, ne privlaci pogled na precizno odredjenu tačku. Naracija ustupa mesto akciji konstantnom pikturalnom relacijom.

Telo i Zivot

Telo je napadnuto kao platno koje ga ozivljava. Stvarajući na taj nacin, Cile ne traga za lepim već za onim pravim. Boja je život, hrana i vazduh koji umetnik udiše, to je ono što će ovladati nama kada uronimo u prostor njegovih izloženih slika.

Takav poristup može ukazivati na oslobadjenje podsvesnih i potisnutih želja, na oslobadjenje slike zarobljene u njegovom duhu, što ju Cile izbacuje iz sebe uz podršku nje same.

Ciletovo delo jeste priča njegovog sopstvenog zivota, nacina razmišljanja i svakodnevnog bivanja. Kompletan Ciletov opus predstavqa eliksir života i energije, a melanholija je samo prividna. Prikaz života je zlokoban, ali nas Cile na suptilan nacin uvlači u tragikomediju veoma živih boja koja je u stvari klopka.

XX vek je doba deformacije tela, kao i igre prostora u koji su smešteni likovi. Prve deformacije nastaju sa fovistima, zatim Pikasom, kubistima i futuristima koji telo zagnjuruju u prostor i od oblika i fona grade celinu, potpunu, kompaktnu. U okviru grupe Kobra, Apel ubacuje boju i konturu u deformisano iako dečje telo. Zatim De Kening, deformiše žene uvodeći silovite poteze kičice kojima se gubi granica između figuracije i abstrakcije. I Cile preuzima boju ovog slikarskog pravca.

Čovek i slika

Cile je posmatrač, a stupa na scenu preko simbolične figure muškarca koja je prisutna na brojnim platnima u vidu senke ili učesnika u akciji. On gleda, analizira i transponuje na platno svoju viziju o onome što ga okružuje.Ta bolest stvaranja daje život slikaru i što više živi, više slika.Jer, umetnik kao kretativac jeste Bog. Tako Cile stvara ženu, ne u prošlosti, ni u budućnosti već na platnu u potpunoj realnosti ternutka.

Danica Marinković­